Sinoć sam napisao veoma dobar tekst na ovu temu. Toliko dobar da mu ovaj nije ni primirisati. Pripisati. Ne znam, neki sinonim. Avaj, sony st23i je odlučio da ga obriše, ali ću pokušati opet.
No, promatrajući studentsko samoorganizovanje, te kao otpor tome organizovanje studenata, video sam da se postavljaju neke zanimljive opozicije među studentima u poslednje vreme. Dakle, odjednom (ili moguće da nisam primetio ranije, prim. aut.) postoje dobri te loši student. Iz nekog razgovorima sa ljudima koji vole da lepe te etikete, po pravilu dobro snađeni ili aspirirajući u političkim strukturama mejnstrima (imam drugačije izraze, samo volim da domicilujem strane), saznao sam da su dobri oni koji daju sve u roku, obavljaju sve studentske obaveze, koriste što manje prava, ne bune se, ne dižu glas, ne postavljaju provokativna pitanja. Loši su oni koji se odlučuju za blockade, proteste, agituju za sopstvene organizacije, urlaju, ponašaju se prema dobrima na način da ih izbace iz koloseka, te spavaju na fakultetu I piju tamo gde tome nije mesto.
Ne znam, ja sam pre nekog vremena doneo odluku da vise ne želim da budem student. Sad sam radnik. Ne deo radničke klase, ni izbliza, već samo radim, na onaj način da intelektualnim, ili paraintelektualnim radom mogu da platim svoje račune, te da mi pretekne da imam da jedem I da popijem štogod. Ali da sam bio loš student, avaj, sve sem dobrog sam bio. Najdraži deo studiranja mi je bio onaj u kom sam mogao biti najlošiji. Namerno ništa ne stavljam pod navodnike, jer nemam problem sa time kako je definisan loš student na početku teksta.
Avaj, ono što mi nikada nije bilo jasno je kako tima koji tako olako stvore te opozicije u svojoj glavi nikada ne padne na pamet da u nekom trenu mogu podbaciti? Ne dati sve u roku? I šta još sve nosi nedobar student u sebi. Šta onda? Kome će se obratiti kada ih njihova sredina intelektualaca I akademskih drugova odbaci jer ne ispunjavaju puritansku ideju? Kako će preživeti to?
Moja odluka da prekinem studije ima dublju pozadinu. Imao sam sve uslove da nastavim. Ali ja na svom fakultetu ne želim da diplomiram. A sledeće je jedan od razloga.
Iskoristiću parafrazu blisku citatu Bakić J., naime, na jednom predavanju pre koju godinu, Bakić J. je izneo tvrdnju da je sociologija bila napredujuća na prostoru Jugoslavije zbog trajnog intelektualnog nadmetanja tri škole misli, Bg, Lj, Zg, I da je to bio glavni generator napretka. Te da su iz tih razloga ta tri fakulteta bila poput svojih univerziteta, globalnog uticaja. Raspadom Jugoslavije, nestao je taj ogromni prostor, stoga, publika je postala manja, samim time je potražnja, ambicija, produkcija, postala manja. I danas smo tu gde smo. BU je provincijalan, opet, parafraza B.J.
Isti onaj koji je izrodio Mimicu Aljošu, I Milosavljević Oliveru.
Evo šta sam time svime hteo reći.
Imajući te opozicije u vidu, studentsku, te univerzitetsku, povukao bih paralelu I aktuelizacije istih na nivou profesora.
Ako profesori, suočeni sa time kako se dele student danas cute o svemu tome, da li je legitimno postaviti pitanje zašto ne bismo počeli da diskreditujemo profesore na istoj liniji 'uspeha', tako arbitrarno postavljenoj kao za student?
Ćutanje je afirmacija. Ćuteći o tome šta se dešava među onima kojima bi trebalo da prenose znanje I koji bi, možda, sem ako neko od njih ne postane 'dobar profesor', te predaje u Ajvi ligi (pretpostavljam da je to sad dobro mesto za 'dobre profesore'), Ih nasledili, omogućavaju da neko dovede u pitanje I njihov rad, možda argumentovanije od diskreditovanja studenata koji su u pobuni.
Profesori visokih ustanova se ne organizuju zajedno sa svojim kolegama srednjih ili osnovnih škola.
A vise od svih su dužni da budu tu. Ako ništa drugo, bar zbog sopstvenog ubeđenja da bolje od tih na ulici razumeju društvenu stvarnost.
Ili ti profesori koji im decu predaju iz srednjih nisu vredni njihove kolegijalnosti. I ko je uopšte onda bio dobar, a ko loš student?
No, promatrajući studentsko samoorganizovanje, te kao otpor tome organizovanje studenata, video sam da se postavljaju neke zanimljive opozicije među studentima u poslednje vreme. Dakle, odjednom (ili moguće da nisam primetio ranije, prim. aut.) postoje dobri te loši student. Iz nekog razgovorima sa ljudima koji vole da lepe te etikete, po pravilu dobro snađeni ili aspirirajući u političkim strukturama mejnstrima (imam drugačije izraze, samo volim da domicilujem strane), saznao sam da su dobri oni koji daju sve u roku, obavljaju sve studentske obaveze, koriste što manje prava, ne bune se, ne dižu glas, ne postavljaju provokativna pitanja. Loši su oni koji se odlučuju za blockade, proteste, agituju za sopstvene organizacije, urlaju, ponašaju se prema dobrima na način da ih izbace iz koloseka, te spavaju na fakultetu I piju tamo gde tome nije mesto.
Ne znam, ja sam pre nekog vremena doneo odluku da vise ne želim da budem student. Sad sam radnik. Ne deo radničke klase, ni izbliza, već samo radim, na onaj način da intelektualnim, ili paraintelektualnim radom mogu da platim svoje račune, te da mi pretekne da imam da jedem I da popijem štogod. Ali da sam bio loš student, avaj, sve sem dobrog sam bio. Najdraži deo studiranja mi je bio onaj u kom sam mogao biti najlošiji. Namerno ništa ne stavljam pod navodnike, jer nemam problem sa time kako je definisan loš student na početku teksta.
Avaj, ono što mi nikada nije bilo jasno je kako tima koji tako olako stvore te opozicije u svojoj glavi nikada ne padne na pamet da u nekom trenu mogu podbaciti? Ne dati sve u roku? I šta još sve nosi nedobar student u sebi. Šta onda? Kome će se obratiti kada ih njihova sredina intelektualaca I akademskih drugova odbaci jer ne ispunjavaju puritansku ideju? Kako će preživeti to?
Moja odluka da prekinem studije ima dublju pozadinu. Imao sam sve uslove da nastavim. Ali ja na svom fakultetu ne želim da diplomiram. A sledeće je jedan od razloga.
Iskoristiću parafrazu blisku citatu Bakić J., naime, na jednom predavanju pre koju godinu, Bakić J. je izneo tvrdnju da je sociologija bila napredujuća na prostoru Jugoslavije zbog trajnog intelektualnog nadmetanja tri škole misli, Bg, Lj, Zg, I da je to bio glavni generator napretka. Te da su iz tih razloga ta tri fakulteta bila poput svojih univerziteta, globalnog uticaja. Raspadom Jugoslavije, nestao je taj ogromni prostor, stoga, publika je postala manja, samim time je potražnja, ambicija, produkcija, postala manja. I danas smo tu gde smo. BU je provincijalan, opet, parafraza B.J.
Isti onaj koji je izrodio Mimicu Aljošu, I Milosavljević Oliveru.
Evo šta sam time svime hteo reći.
Imajući te opozicije u vidu, studentsku, te univerzitetsku, povukao bih paralelu I aktuelizacije istih na nivou profesora.
Ako profesori, suočeni sa time kako se dele student danas cute o svemu tome, da li je legitimno postaviti pitanje zašto ne bismo počeli da diskreditujemo profesore na istoj liniji 'uspeha', tako arbitrarno postavljenoj kao za student?
Ćutanje je afirmacija. Ćuteći o tome šta se dešava među onima kojima bi trebalo da prenose znanje I koji bi, možda, sem ako neko od njih ne postane 'dobar profesor', te predaje u Ajvi ligi (pretpostavljam da je to sad dobro mesto za 'dobre profesore'), Ih nasledili, omogućavaju da neko dovede u pitanje I njihov rad, možda argumentovanije od diskreditovanja studenata koji su u pobuni.
Profesori visokih ustanova se ne organizuju zajedno sa svojim kolegama srednjih ili osnovnih škola.
A vise od svih su dužni da budu tu. Ako ništa drugo, bar zbog sopstvenog ubeđenja da bolje od tih na ulici razumeju društvenu stvarnost.
Ili ti profesori koji im decu predaju iz srednjih nisu vredni njihove kolegijalnosti. I ko je uopšte onda bio dobar, a ko loš student?
No comments:
Post a Comment