Dobar, loš, student?

Sinoć sam napisao veoma dobar tekst na ovu temu. Toliko dobar da mu ovaj nije ni primirisati. Pripisati. Ne znam, neki sinonim. Avaj, sony st23i je odlučio da ga obriše, ali ću pokušati opet.
No, promatrajući studentsko samoorganizovanje, te kao otpor tome organizovanje studenata, video sam da se postavljaju neke zanimljive opozicije među studentima u poslednje vreme. Dakle, odjednom (ili moguće da nisam primetio ranije, prim. aut.) postoje dobri te loši student. Iz nekog razgovorima sa ljudima koji vole da lepe te etikete, po pravilu dobro snađeni ili aspirirajući u političkim strukturama mejnstrima (imam drugačije izraze, samo volim da domicilujem strane), saznao sam da su dobri oni koji daju sve u roku, obavljaju sve studentske obaveze, koriste što manje prava, ne bune se, ne dižu glas, ne postavljaju provokativna pitanja. Loši su oni koji se odlučuju za blockade, proteste, agituju za sopstvene organizacije, urlaju, ponašaju se prema dobrima na način da ih izbace iz koloseka, te spavaju na fakultetu I piju tamo gde tome nije mesto.
Ne znam, ja sam pre nekog vremena doneo odluku da vise ne želim da budem student. Sad sam radnik. Ne deo radničke klase, ni izbliza, već samo radim, na onaj način da intelektualnim, ili paraintelektualnim radom mogu da platim svoje račune, te da mi pretekne da imam da jedem I da popijem štogod. Ali da sam bio loš student, avaj, sve sem dobrog sam bio. Najdraži deo studiranja mi je bio onaj u kom sam mogao biti najlošiji. Namerno ništa ne stavljam pod navodnike, jer nemam problem sa time kako je definisan loš student na početku teksta.
Avaj, ono što mi nikada nije bilo jasno je kako tima koji tako olako stvore te opozicije u svojoj glavi nikada ne padne na pamet da u nekom trenu mogu podbaciti? Ne dati sve u roku? I šta još sve nosi nedobar student u sebi. Šta onda? Kome će se obratiti kada ih njihova sredina intelektualaca I akademskih drugova odbaci jer ne ispunjavaju puritansku ideju? Kako će preživeti to?
Moja odluka da prekinem studije ima dublju pozadinu. Imao sam sve uslove da nastavim. Ali ja na svom fakultetu ne želim da diplomiram. A sledeće je jedan od razloga.
Iskoristiću parafrazu blisku citatu Bakić J., naime, na jednom predavanju pre koju godinu, Bakić J. je izneo tvrdnju da je sociologija bila napredujuća na prostoru Jugoslavije zbog trajnog intelektualnog nadmetanja tri škole misli, Bg, Lj, Zg, I da je to bio glavni generator napretka. Te da su iz tih razloga ta tri fakulteta bila poput svojih univerziteta, globalnog uticaja. Raspadom Jugoslavije, nestao je taj ogromni prostor, stoga, publika je postala manja, samim time je potražnja, ambicija, produkcija, postala manja. I danas smo tu gde smo. BU je provincijalan, opet, parafraza B.J.
Isti onaj koji je izrodio Mimicu Aljošu, I Milosavljević Oliveru.
Evo šta sam time svime hteo reći.
Imajući te opozicije u vidu, studentsku, te univerzitetsku, povukao bih paralelu I aktuelizacije istih na nivou profesora.
Ako profesori, suočeni sa time kako se dele student danas cute o svemu tome, da li je legitimno postaviti pitanje zašto ne bismo počeli da diskreditujemo profesore na istoj liniji 'uspeha', tako arbitrarno postavljenoj kao za student?
Ćutanje je afirmacija. Ćuteći o tome šta se dešava među onima kojima bi trebalo da prenose znanje I koji bi, možda, sem ako neko od njih ne postane 'dobar profesor', te predaje u Ajvi ligi (pretpostavljam da je to sad dobro mesto za 'dobre profesore'), Ih nasledili, omogućavaju da neko dovede u pitanje I njihov rad, možda argumentovanije od diskreditovanja studenata koji su u pobuni.
Profesori visokih ustanova se ne organizuju zajedno sa svojim kolegama srednjih ili osnovnih škola.
A vise od svih su dužni da budu tu. Ako ništa drugo, bar zbog sopstvenog ubeđenja da bolje od tih na ulici razumeju društvenu stvarnost.
Ili ti profesori koji im decu predaju iz srednjih nisu vredni njihove kolegijalnosti. I ko je uopšte onda bio dobar, a ko loš student?

Zašto,stvarno?

Otvorio sam link stranice koju sam video na fejsbuk profilu koleginice Maje. Naravno, blog je u pitanju, pošto Maja voli blogove. Ona me je i iscimala da otvorim blog. Na svoje oduševljenje, čekao me tekst imenjaka! Retko viđam svoje ime, pa se obradovah. No, ispostavi se da tekst nije originalan. Već neka vrsta prokomentarisane parafraze stranog autora, kog neću imenovati, da me ne stigne neki kopirajt bričment. Ili možda kleveta za klevetu. Elem, blog govori o poziciji prosečnog poslodavca. U Srbiji. Šta god to značilo. U sociologiji mali poslodavci označavaju različite veličine jedinice zaposlenih ljudi, za jednog poslodavca, najčešće do par desetina ljudi. Parafrazator (ispravite me, lingvisti, grešim li u izrazu) analizu odnosa radnik-poslodavac, počinje sa in ja fejs konstatacijom da su prosečni radnici glupi i nezahvalni, suprotstavljeni onima koji to nisu, što će reći, onima koji ne čine rutinske manuelne poslove, nemanuelne radnje nižeg ranga u hijerarhiji preduzeća, etc-poslodavcima. Pošto se u tekstu napominje da pojedinačni primeri nisu dobrodošli, onda ću globalizovati problem, i ukazati nekoliko stvari na sistemskom nivou. Da, ovde dolazi do one priče o kapitalizmu kao jednom okrutnom sistemu koji je navikao da uništava male nauštrb velikih, koji može dovesti do krajnjeg uništenja bilo čega društvenog (kada govorim o svojinskim odnosima, npr, nema više trotoara koji nije nečiji). Zašto, jer je profit u centru svakog dela kapitalističkog sistema privređivanja. Ne verujete? Pogledajte kako je nastala socijalna skrb u kompanijama, bilo kog profila, bilo koje grane privrede. Ili kada je dolazilo do najvećih potresa u granama privrede? Pošto mi živimo u istom tom kapitalizmu, a pripadnik sam struje društvene misli koja smatra da ima mnogo tipova kapitalizma, onda ću da povučem neke paralele u tom kapitalizmu. Elem, u skandinavskim zemljama muškarac može tražiti odsustvo, porođajno. Može i u Srbiji. Planiram da ga uzmem skupa sa ženom kada odlučim da započnem porodicu. Ili sa muškarcem, zavisi šta mi paše. Borba za to, koja nije završena, a ni blizu, se vodi od čarterki u XIX veku, o čemu ja, a koliko vidim, imenjak još manje, malo mogu znati kako je izgledala. Žene su i danas, osim u parlamentu šminke radi, daleko potplaćene, šikanirane i primoravane da, u cilju olakšavanja funkcionisanja u svetu koji smo stvarali, preuzimaju obrasce ponašanja nečega što ću, možda pogrešno, nazvati prototipom poželjnog radnika, pa, da odem toliko daleko, i samog autora parafraze od teksta. Taj idealni radnik, dakle, nije žena (koja ima biološku sposobnost da na nekoliko meseci odsustvuje sa posla i time ovaplodi potencijalni rizik poslodavca te onemogući delanje poslovne jedinice), nije stariji od 50 godina (jer posle 30. godine počinje opadanje sposobnosti pojedinca, uprkos napretku u medicini, koju sponzoriše javni sektor, je li, svi smo poreski obveznici, na ovaj ili onaj način, država je redistributivni organ). Čudi me da se nije ušlo u analizu fizičkog izgleda potencijalnog, po difoltu, kako je na početku parafraze rečeno, lenjeg i nezahvalnog radnika. Zašto se zaustaviti na ženi koja ima redovnu menstruaciju, mlađa je od 50 godina, ili muškarcu, jednostavno mlađi od 50 godina, bolja od čoveka sa bmi 100?